БОРИВОЈЕ Ж. МИЛОЈЕВИЋ, академик, рођен је 10/22. децембра 1885. године у селу Пецка, у западној Србији, у учитељској породици која се са службом оца премештала из места у место. Умро је 22. октобра 1967. године у Београду. Основну школу завршио је у Крупњу (1892–1896) са одличним успехом, нижу гимназију у Шапцу (1896–1900) да би школовање наставио у Другој београдској гимназији где је положио виши течајни испит. Као одличан ученик, на захтев родитеља, био се пријавио на конкурс за стипендију ради студирања медицине у Бечу, али је без знања родитеља повукао пријаву и уписао се 1904. године на Географску групу Велике школе код већ тада чувеног научника Јована Цвијића. Упркос материјалној оскудици, добро је учио и на универзитету, па га је Цвијић убрзо запазио и предложио на крају четвртог семестра, да као студент буде изабран за асистента у Географском заводу универзитета. У току 1906. и 1907. године учествовао је на екскурзијама које је Цвијић водио по долинама југоисточне Србије и дуж Ђердапа, а 1908. године по јадранском приморју од Ријеке до Бара.

Положивши дипломски испит са одличним успехом (1908) оставља асистентско место и постаје суплент гимназије у Ваљеву, где постаје запажен предавач, а већ следеће школске 1909/10. године бива премештен у Чачанску гимназију. Не прекидајући везе са Цвијићем, он му је омогућио препоруку за једногодишње усавршавање у Хале на Сали и у Берлину, што је Милојевић искористио за продубљивање својих знања из геоморфологије и антропологије. По повратку у отаџбину постављен је за професора географије у Лозничкој гимназији, а на његов готово ултимативни захтев добио је премештај у Другу мушку гимназију у Београду почетком школске 1913/1914. године, а поред тога примио је и дужност кустоса Географског завода универзитета.

У лето 1914. године предузео је путовања по Пештеру и Сјеничкој котлини јер су га ти крајеви, Косово, Метохија, Стара Рашка и Повардарје који су у то време непосредно били ослобођени од Турака, јако привлачили. Тамо до тада није било никаквих географских и етнографских истраживања. У том послу затекао га је и Први светски рат, и он се као војни обавезник јавио војним властима у Скопљу, које су му после годину дана (1915) дале краће осуство да доврши своја започета истраживања. Током повлачења Српске војске, као добровољни службеник у резервној војној болници нашао се на Крфу 1916. године, а касније је пребачен у Солун у позадину фронта.

Почетком лета 1918. године, Јован Цвијић шаље из Париза писмо Милојевићу којим га упозорава да мора одбранити докторску дисертацију и препоручује му Швајцарску. Одлазак са фронта на усавршавање одобриле су му војне власти, тако да он 1918/1919. године слуша предавања у Лозани, Берну и Фрибуру, са чијим је професорима одлазио на стручне екскурзије у Алпе. У Београд се вратио у лето 1919, а докторирао је у пролеће 1920. године, и одмах је био изабран за доцента. Следеће, 1921. изабран је за ванредног професора, а 1925. године, Цвијић га је предложио за редовног професора, али је  у то звање био изабран непосредно после Цвијићеве смрти, 1927. године. Од повратка на универзитет 1920, па до пензионисања 1956. године Боривоје Ж. Милојевић је био кључна личност у српској и југословенској географији. Око њега су се и после пензионисања окупљали научни радници и наставници све до 1962. године. Ако се рачуна његов претходни асистентски рад као и настава у гимназији он је наставу изводио 48 година, а теренска истраживања 56. година. Посебну пажњу обраћао је студентским екскурзијама, које су биле традиционалне и масовне.

Боривоје Ж. Милојевић је суделовао у оснивању Српског географског друштва 1910. године, а од 1920. до 1960. године био је стожер Друштва. Пуних 40 година био је уредник његовог Гласника, и то првих 13 свезака заједно са Јованом Цвијићем и Павлом Вујевићем а следећих 28 уредио је сам. Покренуо је и уредио низ нових публикација: Посебна издања (38 свезака), Mémories (11 свезака), Упутства за географска проучавања (1 свеску), Атлас (13 свезака), збирку карата (5 свезака) и Малу библиотеку (8 свезака). Дао је име и новом зборнику „Земља и људи“. Поред Српског географског друштва изабран је за дописног члана Пољског географског друштва 1924, Чехословачког географског друштва 1926, Бугарског географског друштва 1935. године. Постао је почасни члан Чехословачког географског друштва 1931, Географског друштва у Берлину 1955, Аустријског географског друштва 1956, Белгијског географског друштва за географске студије 1956, Пољског географског друштва 1957, Географског друштва у Паризу 1958. и Географског друштва СССР 1964. године. Добио је четири почасна доктората на иностраним универзитетима: у Монпељеу 1946, Греноблу 1947, Рену 1947. и Прагу 1948. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1947. а за редовног 1961. године.

Објавио је 211 значајних радова на српском, француском и немачком језику и то највише из антропогеографије, геоморфологије (посебно о распрострањености глацијалних феномена на балканским планинама) и регионалне географије (Динарско приморје, високе планине, долинске области, лесне заравни и пешчаре).

Најважнији радови:

– Рађевина и Јадар, Београд 1913.

– Јужна Македонија, антропогеографска испитивања, Београд, 1920.

– Белешке о глечерским траговима на Радуши, Цинцеру, Шатору, Троглаву и Велебиту, Београд 1922.

– Динарско приморје и острва у нашој Краљевини, географска испитивања, Београд 1933.

– Општа регионална географија, Београд 1956.

БРАНИСЛАВ БУКУРОВ, академик, био је спољни сарадник Географског института „Јован Цвијић“ САНУ, од његовог оснивања 1947. до 1969. године. Рођен је у селу Потиски Св. Никола (Остојићево) у Банату 13. маја 1909. године, у учитељској породици. Умро је у Новом Саду 21. априла 1986. године. Основну школу завршио је у родном месту а гимназију у Кикинди и Сенти, 1927. године. Студирао је на Универзитету у Београду, где је 1931. године дипломирао на Антропогеографској групи Филозофског факултета. Након студија једно време остао је да ради као асистент–волонтер на својој групи Филозофског факултета у Београду. Од 1933. до 1941. године био је суплент а затим професор Реалне гимназије у Сенти, а за време окупације Југославије, по сопственој жељи, није био у служби. Докторску дисертацију „Долина Тисе у Југославији“ предао је истој катедри, непосредно пред Други светски рат, а одбрана је одржана тек након ослобођења, 1946. године. Дисертација је објављена као посебно издање Српског географског друштва.

Као доктор географских наука, децембра 1946 године, постао је професор новоосноване Више педагошке школе у Новом Саду. Једне школске године (1957/1958) био је професор на Географској групи Природно-математичког факултета у Београду и директор Географског завода. Одатле се поново вратио у Нови Сад, на старо место професора Више педагошке школе, где је две године водио курсеве из географије и историје. Коначно, на Универзитет у Новом Саду прелази 1961. године где је на Филозофском факултету водио четворосеместралну наставу из географије у оквиру Групе за историју. Године 1962. године основао је на истом факултету посебну Катедру за географију са првим и другим степеном школовања. Остао је, као шеф катедре, и када је 1969. године она ушла у састав Природно-математичког факултета у Новом Саду. Од 1976. године био је директор Института за географију на истом факултету, и на тој функцији је остао до пензионисања 1977. године.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 7. марта 1968, а за редовног 16. новембра 1978. године. Током 1979. године био је члан ван радног састава Војвођанске академије наука и уметности, а 5. децембра 1979. године изабран је за њеног редовног члана. Као научник остварио је значајан допринос из области физичке, друштвене и регионалне географије. Са ширим методолошким захватом, показујући изузетну моћ анализе и синтезе, он је комплексно захватао и повезивао проблеме наведених географских области, спајао њихове узајамне везе и утицаје и стварао исправне хијерархијске лествице међусобних одређујућих фактора. Благодарећи својем знању мађарског и њемачког језика, он је био детаљно упознат са ранијим резултатима проучавања објављеним на тим језицима. Уз критички приступ, оцењивао је кориштену литературу, а своја добијене резултате свестрано је проверавао на терену.

Кроз низ значајних студија изнео је оригинална схватања о генези макро и микро рељефу Војводине. Извршио је класификацију елемената рељефа на: планине, пешчаре, лесне заравни, лесне терасе, алувијалне равни и тектонске депресије. Његови најпознатији радови из физичке географије су: Три бачке долине: Криваја, Мостонга и Јегричка (1950), Геоморфолошке црте новосадске околине (1951), Геоморфолошке црте јужне Бачке (1953), Геоморфолошки приказ Војводине (1953), Геоморфолошки прилике банатског Подунавља (1954), Геоморфолошки прилике северног Баната (1961), Проблеми генезе у рељефу Војводине (1966), Геоморфолог и ја Шајкашке (1971), Физичко-географски проблеми Бачке (1975), Синтетичка разматрања геоморфолошких проблема на територији Војводине (1982 и Геоморфолошки проблеми Баната (1984).

Научни допринос Букурова у друштвеној географији изражен је кроз научне основе привредно-саобраћајне географије, тј. кроз анализу деловања природних и друштвених фактора на одређеном простору, њихове повезаности и узајамних утицаја у развојном процесу. У тој групи радова истичу се студије: Велики канал Дунав–Тиса–Дунав (1949), Привредно-географске прилике и саобраћајне везе фрушкогорске области (1951), Удео и место Војводине у ратарској производњи Југославије (1956), Географске основе бачке пољопривреде (1958), Мостови на великим рекама Југославије и њихов привредно-саобраћајни значај (1964), Привредне прилике Шајкашке, Географске основе жељезничког саобраћаја у Бачкој (1972) и Алувијалне равни као животни простор на територији Војводине (1975). Поред тога има велики број радова о становништву Војводине и њених сеоских и градских насеља. Оригинални су и веома значајни радови (студије) о пореклу становништва Војводине и његових миграционих кретања, као што су: Утицај географске средине на новодосељено становништво Војводине (1961), Колонизација Бачке за време Другог светског рата (1971), Спољашње миграције народа Југославије изеђу два светска рата (1976), Етничка структура радника који су на привременом раду у иностранству (1976) итд.

Научни допринос у регионалној географији огледа се у бројним радовима, као што су: Вршачке планине (1950), Остојићево (1966), Војводина, знаменитости и лепоте (1968), Бачка, Банат и Срем (1978). Ту спадају и монографије војвођанских општина: Општина Бачки Петровац (са Павелом Хрћаном, 1976), Општина Ада (1979), Општина Беочин – географска монографија (са Ж. Богдановићем, 1981), Општина Жабаљ (1983), Суботица и њена околина (1983), Географска монографија општине Тител (1986), и Општина Рума – географска монографија (са С. Ћурчићем, 1990), која је објављена посмртно. Објавио је 371 научни и стручни рад, а од тога 21 у последњих 10 година свог живота.

За овакав изузетни научни и наставни рад добио је више друштвених признања од којих се истичу: Орден рада 3. степена, 1955. године; Медаља Јован Цвијић, 1966 године; Седмојулска награда 1972. и Награда АВНОЈ-а, 1976. године.

Најважнији радови:

– Вршачке планине, 1950.

– Одабрани радови, 1975.

– Синтетичка разматрања геоморфолошких проблема на територији Војводине, 1982.

JОВАН ЦВИЈИЋ, један од највећих српских научника, водећи географ крајем 19. и почетком 20. века, утицајан интелектуалац и велики национални радник, чије име од 1961. године носи Географски институт САНУ.

Рођен је 30 септембра/12. октобра 1865. године у Лозници, а умро 16. јануара 1927. године у Београду. Према аутобиографским наводима, његов прадеда Цвијо Спасојевић, звани Врело, хајдучки харамбаша и устаник у Првом српском устанку, доселио су се у Лозницу из Дробњака из Херцеговине и ту се после 1815. године смирио, отворио трговину и стекао имање. Његов деда Живко и отац Тодор такође су били трговци.

Цвијић је своје детињство провео је у Лозници где је завршио основну школу и два разреда гимназије, а онда је прешао у Шабац где је наставио да учи гимназију. Тамо му је географију предавао касније познати географ Владимир Карић, који је на њега обратио посебну пажњу и утицао да 1881. године упише 5. разред гимназије у Београду. По успешно завршеној гимназији, а по наговору професора Карића, Цвијић се уписује на Природно-математички одсек Велике школе (1884). Са завршеним студијама (1888) кратко је био наставник у Другој београдској гимназији. У јесен 1889. отпутовао је у Беч на усавршавање, које се окончало 22. јануара 1893. године одбраном докторске дисертације (Das Karstphänomen). Одмах затим вратио се у Београд да би 21. марта исте године био наименован за редовног професора Велике школе, и све је то било када је имао 27,5 година. У читавој својој каријери био је само у том једном звању (пуних 34 године), а чак није доживео ни пензионисање, јер је умро у 62. години живота.

С невероватном упорношћу преузимао је истраживачка путовања која су трајала готово четири деценије. Приликом претварања Велике школе у Универзитет (1905) био је два пута ректор Универзитета (1907/8 и 1919/20). За дописног члана Српске академије наука Цвијић је изабран 1895, а за редовног члана 1899. године. Биран је и за преседник академије наука, и то од 1921. године па до своје смрти. За време Балканских и Првог светског рата био је саветник у Влади и у Врховној команди за географска и етнографска питања, затим учесник у више мисија у иностранству, у Лондону 1906. и 1915, Паризу 1915. и 1917–1918, где је држао предавања на Сорбони, а суделовао на Мировној конференцији, као експерт, у Паризу 1919/20. године. Као човек од високог угледа у друштву више пута је био предлаган за председника владе, што он никада није прихватио, као ни учешће у било којој партији. Задржао је право да као велики познавалац домаћих прилика јавно износи своје погледе и предлоге, кроз разне чланке, брошуре и говоре.

После првог светског рата, Цвијић је као ректор Универзитета организовао брзу и потпуну обнову опустелог и делимично порушеног Универзитета. Живо је учествовао у оснивању пет нових факултета: Медицинског, Пољопривредног и Теолошког у Београду; филозофског у Скопљу и Правног у Суботици, а залагао се за оснивање Фармацеутског и Ветеринарско-медицинског. Као професор на Великој школи Цвијић је био утемељивач првих географских установа и покретач првих географских часописа. Основао је Географски завод (1893) – прву географску установу у јужнословенским земљама; Српско географско друштво (1910) – прво географско друштво на Балканском полуострву; покренуо је часопис „Преглед географске, геолошке и метеоролошке литературе о Балканском Полуострву“ (1892–1895). У издању Академије покренуо је „Српски етнографски зборник“ (1902) са посебно значајним одељењем „Насеља и порекло становништва“ где је за његовог живота изашло 24 књиге. Као председник Српског географског друштва покренуо је „Гласник Географског друштва“ (1912), који и данас излази.

Научни рад Јована Цвијића био је  свестран и комплексан. Првенствено је био географ али га у своје редове убрајају и геолози, етнолози, етнопсихолози, социолози и историчари. Имао је задивљујућу продуктивност, а у први план, по мерилима његових оцењивача, првенствено се истичу радови везани за  геоморфологију, посебно за карст, откриће глацијалних трагова на Балканском полуострву, постанак великих балканских језера, постанак и класификацију планинских система на Балканском полуострву; а затим за  регионалну географију, антропогеографију и етнологију Балканског полуострва, посебно за становништво, миграције, класификацију и типологију насеља, оцртавање најважнијих културних појасева и зона цивилизација, реконструкције типова балканских кућа, важнију привредну делатност балканских народа са издвајањем психичких типова и варијетета народа, итд.

У историји Јужних Словена једино је Јован Цвијић успео да истовремено тумачи природне, историјске, социолошке, етнографске и етнопсихолошке процесе и појаве. У узајамном односу географске средине према људским заједницама, њиховим цивилизацијама и историјским збивањима, давао је предност географским факторима пред историјским и друштвеним чиниоцима, непрестано испитујући њихову међусобну условљеност и мењање односа од праисторије до данас. Његов научни рад сабран је у 14 томова Сабраних дела.

Јован Цвијић је био покретач бројних светских научних скупова, као на пример, у Берлину (1902), Женеви (1908), био је делегат Академије наука у асоцијацији савезничких академија у Бриселу (1919) и почасни председник Конгреса географа и етнолога у Прагу (1922). Био је почасни доктор Карловог универзитета у Прагу и париске Сорбоне. Изабран је за члана Чешке академије наука, дописног члана Академије наука СССР-а, италијанске Академије наука, Ученог друштва у Атини, руског географског друштва у Петрограду, географског друштва у Нешателу, Берлину, Минхену, Женеви, Будимпешти, Букурешту, Варшави и Бечу. Географско друштво у Њујорку доделило је Цвијићу златну медаљу (1924) за највише заслуге у научном раду на географији балканских земаља, а на улазу у Краљевско географско друштво у Лондону у бронзи је уклесано његово име. На студентском тргу у Београду подигнут му је споменик.

Најважнији радови:

– Глацијалне и морфолошке студије о планинама Босне, Херцеговине и црне Горе, Београд 1899.

– Језера Македоније, Старе Србије и Епира, Београд 1902.

– Балканско полуострво (фр) Париз 1918; Балканско полуострво и јужнословенске земље, књ. 1. Београд 1922.  и књ. 2. Загреб 1922.

– Геоморфологија, књ. 1. Београд 1924.  и књ. 2. Београд 1926.

– Неколико проматрања о етнологији Македонских Словена, Београд 1926.

МИЛИСАВ В. ЛУТОВАЦ, дописни члан, последњи Цвијићев непосредни ђак. Рођен је 7. марта 1901. године у селу Дапсићи крај Берана, а умро августа 1988. године у Београду. После завршене основне школе и гимназије у Беранама 1924. године студирао је на географској групи наука на Београдском универзитету. Дипломирао је 1928. године. Још прве године студија запазили су га универзитетски професори Јован Цвијић, Јован Ердељановић и Боривоје Ж. Милојевић, па је према њиховим упутствима после дипломирања и једногодишњег рада у Географском семинару Универзитета у Београду, положио докторски испит новембра 1929. године.

Наставно-педагошки рад почео је као суплент у Другој мушкој гимназији у Београду. После двогодишњег службовања на конкурсу је изабран  за питомца француске владе ради усавршавања у антропогеографији и привредној географији на Сорбони у Паризу. На завршетку ових студија, у периоду од 1931. до 1935. године, под руководством истакнутог географа-научника А. Деманжона одбранио је и свој други докторат (дисертација: La Métohija, Étude de géographie humaine) са највишом оценом (très honorable). По повратку у отаџбину наставио је са радом као професор у Другој мушкој гимназији у Београду, а затим 1937. године изабран је за ванредног професора новоосноване Економско-комерционалне високе школе (Економског факултета).

После Другог светског рата био је професор у Шестој мушкој гимназији у Београду и у Војногеографском училишту при Војногеографском институту. У јуну 1948. године додељен је на рад Географском институту САН, у коме је касније био његов дугогодишњи директор. У јануару 1949. године постављен је за научног сарадника, затим за вишег научног сарадника 1950. и научног саветника 1959. године. Од 1958. године био је редовни хонорарни професор, а од 1961. године и стални редовни професор на Филозофском факултету у Београду, и шеф катедре за етнологију, а предавао је и антропогеографију и економску географију. Исте године, 21 децембра 1961. изабран је за дописног члана Српске академије наука.

Основну проблематику научног рада Милисава Лутовца чини друштвена географија у ширем смислу (антропогеографија, економска географија, регионална географија и географија градских насеља). У то време он је био најистакнутији економски географ у нас, односно пионир у овој географској дисциплини, са оригиналном концепцијом међуусловљености и повезаности природних и друштвених чинилаца географске средине. Исто тако значајне научне резултате постигао је на антопогеографким проучаванима, као настављач Цвијићеве антопогеографске школе, у којима је за разлику од дотадашњих истраживача истицао већи  привредногеографски и јачи социолошки значај. Од осталих научних активности бележи запажене резултате у области регионалне географије, коју хармонично повезује са економском географијом, и антропогеографијом у комплексну и складну целину. Поред наведеног, бавио се и синтетичким проучавањем миграција и етничких процеса становништва, уз то живо пратећи промене и преображај просторног пејзажа изазване новим привредним и друштвеним кретањима у земљи.

Милисав Лутовац је имао врло широко научно интересовање и по тематици и по простору, а нарочито је значајно што су сва његова испитивања била везана за теренски рад и то у врло мало познатим и тешко приступачним крајевима. Тежио је да на терену постави јасне хипотезе и нађе адекватна решења показујући изузетне способности за тачна опажање и разлучивање битног од споредног, пишући концизним стилом и са особеном лепотом језичког израза.

Радио је у два одељења Српске академије наука и уметности: Природно математичком одељењу и Одељењу друштвених наука. Био је председник Одбора за топономастику у Међуакадемијском савету. Радио је поред Географског и у Етнографском институту САНУ и у оба института је био председник Научног већа. Био је члан Академијског одбора за прославу стогодишњице рођења Јована Цвијића и одбор му је поверио редакцију Цвијићевог зборника и рад на издању Цвијићевих дела. Био је активни члан Српског географског друштва, као члан управе и уређивачког одбора, па му је друштво на годишњој скупштини 1966. године доделило Медаљу „Јован Цвијић“. Поводом тридесетогодишњице Географског института „Јован Цвијић“ САНУ 1977. године додељена му је „Повеља захвалности“ за свој дугогодишњи рад. Добитник је у то време и ширих друштвених признања значајне 13-јулске награде Скупштине СР Црне Горе и 7-јулске награде Скупштине СР Србије.

Најважнији радови:

– Сточарство на Сињајевини, Београд, 1932.

– Слив Млаве, Београд, 1954.

– Иванградска (Беранска) котлина, Београд, 1957.

– Миграциони процеси у Југославији, Београд 1969.

– Географски и политичко-географски значај Покрајине Косова у Србији, Београд 1972.

ПАВЛЕ ВУЈЕВИЋ, академик, рођен је 10/22. августа 1881. године у Руми, а умро 17. новембра 1966. године у Београду. Основну школу завршио је у Новом Саду, као и Српску православну гимназију у којој је 1899. године матурирао. По завршетку гимназије одлази у Беч где студира физичку географију, геологију и метеорологију.  Године 1904. године одбранио је свој рад »Die Theiss, eine potamologische Studie« и добио титулу доктора географских наука. Одмах затим одлази на Пруски метеоролошки институт у Берлину и Метеоролошку опсерваторију у Потсдаму, где је остао до краја 1905. године. Следеће године у Потсдаму објављена је Вујевићева докторска дисертација, која постаје узор у потамологији, која се управо тада почела развијати као посебна физичко-географска дисциплина.

По позиву Јована Цвијића долази у Београд 1907. године, где је изабран за доцента климатологије и метеорологије на групи за физичку географију на Филозофском факултету, а поред тога до 1914. године држи курсеве из опште климатологије, динамичке метеорологије, времена и прогнозе времена, климе Балканског полуострва, основа математичке географије и сл. Користећи податке мерења и осматрања Београдске опсерваторије, П. Вујевић објављује неколико запажених радова из области микроклиматологије, која се тада налазила на почетку свог развоја. Из тих разлога он се сматра једним од оснивача ове сада значајне дисциплине. Kao војник без чина учествовао је у Балканским (1912–1913) као и Првом светском рату (1914–1917). Повлачио се преко Албаније до Крфа, где је демобилисан, а одатле је отишао у Енглеску где је извесно време држао предавања из географије на Кембриџу и Абердану, упознајући у то време савезнике са најважнијим питањима и стремљењима своје земље. Са прележаном упалом плућа прелази у Париз и наставља рад у Црвеном крсту.

По повратку у Београд, Вујевић је изабран за ванредног (1919) а убрзо и за редовног професора (1921) Београдског универзитета. Тада почиње други период његовог плодног педагошког и научног рада. Он предаје на физичко-географској групи, физичку и математичку географију, метеорологију и климатологију. Објављује нове запажене научне радове, као и велики универзитетски уџбеник „Основи математичке и физичке  географије – I. Математичка географија – Геофизика“ (1923) и „Основи математичке и физичке  географије – II. Атмосфера – Океани“ (1926) на укупно 815 страница. Уз Цвијићеву двотомну „Геоморфологију“, овај Вујевићев уџбеник, све до Другог светског рата и првих година после рата, био је најважнији извор стицања географских знања многих генерација. Поред овог уџбеника, имао је спремљене рукописе својих ширих предавања, као што су „Реке“, који нажалост није објављен, и „Језера“, који је изгубљен.

Павле Вујевић је један је од оснивача Српског географског друштва (1910), и његов први секретар. Објављени научни радови као и универзитетски уџбеник доносе му шира научна признања. Тако је 1926. постао дописни члан Чехословачког географског друштва, а 1928. године Географског друштва у Берлину. После Цвијићеве смрти (1927) П. Вујевић и Б. Ж. Милојевић остају главни носиоци  рада на Географским групама Филозофског факултета у Београду. Поред извођења наставе Вујевић објављује више значајних  научних радова југословенског и међународног значаја. Он постаје дописни члан Бугарског географског друштва (1935), члан Комисије за проучавање климатских варијација међународне географске уније (1938) и дописни члан Мађарског метеоролошког друштва  (1940). Своју научну афирмацију потврђује  на међународним географским и словенским конгресима држећи запажене научне реферате.

Од 1924. године обављао је дужност управника метеоролошке опсерваторије Универзитета у Београду. На тој дужности био је и за време немачке окупације, током Другог светског рата, где је морао да доставља седмичне извештаје немачкој војној метеоролошкој станици у Земуну. Његов родољубиви став био је познат многим колегама са Универзитета те после рата није узет на одговорност већ је на истој дужности остао све до 1947. године. После ослобођења почиње његов трећи период научне и педагошке делатности када постаје шеф метеоролошко-климатолошке групе наука на новооснованом  Природно-математичком факултету у Београду (1947) која се убрзо претвара у Катедру за метеорологију (1949). Тада је објавио још два универзитетска  уџбеника: „Метеорологија“ (476. с) (1948) и „Климатска статистика“ (300 с.) (1956). За дописног члана САН изабран је 30. марта 1950. а за њеног редовног члана 1958. године. Као један од оснивача географског института САН, после смрти П. С. Јовановића он је преузео дужност управника и на том месту остао до краја 1961. године када 21. новембра био изабран за члана Председништва Српске академије наука и уметности.

Најважнији радови:

– Температуре тла у Београду, Београд 1909.

– Клима Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, Београд 1924.

– О поднебљу Хвара (у 6 делова), Београд 1927–1932.

– Хидролошке особине река у НР Србији, Београд 1951.

– Продирање морских утицаја у унутрашњост Југославије, Београд 1954.