ПЕТАР С. ЈОВАНОВИЋ, академик, оснивач Географског института „Јован Цвијић“ САНУ, рођен је 26. фебруара/10. марта 1893. године у селу Добрача, на југоисточној подгорини планине Рудник. Умро је 15. новембра 1957. године у Београду. После завршене гимназије у Крагујевцу 1912. године уписује студије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, али због Балканских и Првог светског рата прекида их у два маха 1912/1913. и 1914/1918. године. Учесник је Првог светског рата од новембра 1914. до априла 1918. године, у борбама у Србији као подофицир – наредник, а потом као официр на Солунском фронту. Након демобилисања наставио је студије у Риму и Фиренци од маја до октобра 1919. и у Београду 1919/1920. године.

Дипломски испит из физичко-географске групе, на Философском факултету у Београду положио је јуна 1920. године, а докторски испит на истом факултету маја 1922. године под насловом: „Прибрежни језерски рељеф београдске околине“. Још као студент (1919) постављен је за асистента Јована Цвијића, да би после дипломирања једно време провео као суплент Друге мушке гимназије у Београду, али је и даље вршио дужност асистента у Географском институту Универзитета. Након положеног доктората изабран је за доцента Филозофског факултета у Скопљу, где је основао Катедру за географију и Географски институт. На том факултету изабран је за ванредног професора 1925, а за редовног 1932. године. У Скопљу је основао Народни универзитет и био његов дугогодишњи председник, а поред тога био је председник Планинарског друштва и Туристичког савеза, организација које су непосредно или посредно биле везане са географијом. Извршавајући низ таквих обавеза у Скопљу је уживао реноме високог интелектуалца па је био биран и за градоначелника.

Године 1941. по наређењу окупационих бугарских власти Петар Јовановић, са породицом, напустио је Скопље и дошао у Београд, али не учествује у настави на Филозофском факултету, већ се пензионише (децембра 1942). Разлог томе била је неподобност са Недићевом (квинслишком) влашћу, што је био став и знатног броја ондашњих високих интелектуалаца. Непосредно после ослобођења земље сарађивао је на припремању материјала за уговор о миру после Другог светског рата и учествовао у експертској делегацији ФНРЈ на заседању министара спољних послова у Лондону 1945. године, и након тога и мировне конференције у Паризу 1946. године. У новембру 1946. године, поново се враћа у службу као редовни професор географије на Филозофском факултету у Београду. Од тада па све до краја живота рачуна се други део његове наставне и научне каријере.

За дописног члана Српске краљевске академије наука биран је марта 1946. године. Учествовао је у оснивању научних института у Академији, а непосредно је  основао Географски институт 31.5.1947. године, поставши његов први управник. Заједно са њим, први чланови Географског института били су др Војислав Радовановић, дописни члан и професор Универзитета, Стеван Бошковић, дописни члан и геодетски генерал у пензији, др Павле Вујевић, професор Универзитета, др Сима Милојевић, професор Универзитета, Стеван Вујадиновић, кустос Етнографског музеја и Антоније Лазић, картограф Универзитета. При формирању, институт је имао једног сталног научног сарадника, др Ђорђа Паунковића и једног спољњег сарадника др Бранислава Букурова, професора Више педагошке школе у Новом Саду. Због успеха у организацији Географског института, Петар Јовановић је врло брзо изабран и за редовног члана Српске академије наука, 18. марта 1948. године, а потом и за генералног секретара Академије од 22. марта 1948. до 1957. године.

Био је уредник Гласника Скопског географског друштва (4 свеске, 1925–1928); 13 свезака Зборника радова Географског института  САН (1951–1957) и 13 књига посебних издања (1949–1957). Био је члан издавачког савета САН; члан Научног савета Етнографског института; члан Научног савета за хидроенергију „Јарослав Черни“; члан Научног савета Института за проучавање села САН; члан Председништва Академијског савета ФНРЈ и секретар секције за географију УНЕСКО. Био је дописни и почасни члан Чехословачког географског друштва у Прагу и стални члан Националног комитета Географске уније за Југославију.

Главни допринос науци Петра Јовановића налази се у оригиналном теоријском и методолошком проучавању флувијалне ерозије на уздужним речним профилима. Његова до сада састављена библиографија броји 57 научних радова, а зна се да је пред крај живота спремао и обимно дело „О рељефу ниске Шумадије“, али због изненадне смрти није успео да га заврши.

Најважнији радови:

– Загађени карст, Београд, 1924.

– О односу  између језерских и речних тераса, Београд, 1931.

– Однос између абразионих и флувијалних тераса, Париз, 1931.

– Равнотежни профил и саобразни профил, Београд, 1954.

– Утицај колебања плеистоценске климе на процес речне ерозије, Београд, 1955.