БРАНИСЛАВ БУКУРОВ, академик, био је спољни сарадник Географског института „Јован Цвијић“ САНУ, од његовог оснивања 1947. до 1969. године. Рођен је у селу Потиски Св. Никола (Остојићево) у Банату 13. маја 1909. године, у учитељској породици. Умро је у Новом Саду 21. априла 1986. године. Основну школу завршио је у родном месту а гимназију у Кикинди и Сенти, 1927. године. Студирао је на Универзитету у Београду, где је 1931. године дипломирао на Антропогеографској групи Филозофског факултета. Након студија једно време остао је да ради као асистент–волонтер на својој групи Филозофског факултета у Београду. Од 1933. до 1941. године био је суплент а затим професор Реалне гимназије у Сенти, а за време окупације Југославије, по сопственој жељи, није био у служби. Докторску дисертацију „Долина Тисе у Југославији“ предао је истој катедри, непосредно пред Други светски рат, а одбрана је одржана тек након ослобођења, 1946. године. Дисертација је објављена као посебно издање Српског географског друштва.

Као доктор географских наука, децембра 1946 године, постао је професор новоосноване Више педагошке школе у Новом Саду. Једне школске године (1957/1958) био је професор на Географској групи Природно-математичког факултета у Београду и директор Географског завода. Одатле се поново вратио у Нови Сад, на старо место професора Више педагошке школе, где је две године водио курсеве из географије и историје. Коначно, на Универзитет у Новом Саду прелази 1961. године где је на Филозофском факултету водио четворосеместралну наставу из географије у оквиру Групе за историју. Године 1962. године основао је на истом факултету посебну Катедру за географију са првим и другим степеном школовања. Остао је, као шеф катедре, и када је 1969. године она ушла у састав Природно-математичког факултета у Новом Саду. Од 1976. године био је директор Института за географију на истом факултету, и на тој функцији је остао до пензионисања 1977. године.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 7. марта 1968, а за редовног 16. новембра 1978. године. Током 1979. године био је члан ван радног састава Војвођанске академије наука и уметности, а 5. децембра 1979. године изабран је за њеног редовног члана. Као научник остварио је значајан допринос из области физичке, друштвене и регионалне географије. Са ширим методолошким захватом, показујући изузетну моћ анализе и синтезе, он је комплексно захватао и повезивао проблеме наведених географских области, спајао њихове узајамне везе и утицаје и стварао исправне хијерархијске лествице међусобних одређујућих фактора. Благодарећи својем знању мађарског и њемачког језика, он је био детаљно упознат са ранијим резултатима проучавања објављеним на тим језицима. Уз критички приступ, оцењивао је кориштену литературу, а своја добијене резултате свестрано је проверавао на терену.

Кроз низ значајних студија изнео је оригинална схватања о генези макро и микро рељефу Војводине. Извршио је класификацију елемената рељефа на: планине, пешчаре, лесне заравни, лесне терасе, алувијалне равни и тектонске депресије. Његови најпознатији радови из физичке географије су: Три бачке долине: Криваја, Мостонга и Јегричка (1950), Геоморфолошке црте новосадске околине (1951), Геоморфолошке црте јужне Бачке (1953), Геоморфолошки приказ Војводине (1953), Геоморфолошки прилике банатског Подунавља (1954), Геоморфолошки прилике северног Баната (1961), Проблеми генезе у рељефу Војводине (1966), Геоморфолог и ја Шајкашке (1971), Физичко-географски проблеми Бачке (1975), Синтетичка разматрања геоморфолошких проблема на територији Војводине (1982 и Геоморфолошки проблеми Баната (1984).

Научни допринос Букурова у друштвеној географији изражен је кроз научне основе привредно-саобраћајне географије, тј. кроз анализу деловања природних и друштвених фактора на одређеном простору, њихове повезаности и узајамних утицаја у развојном процесу. У тој групи радова истичу се студије: Велики канал Дунав–Тиса–Дунав (1949), Привредно-географске прилике и саобраћајне везе фрушкогорске области (1951), Удео и место Војводине у ратарској производњи Југославије (1956), Географске основе бачке пољопривреде (1958), Мостови на великим рекама Југославије и њихов привредно-саобраћајни значај (1964), Привредне прилике Шајкашке, Географске основе жељезничког саобраћаја у Бачкој (1972) и Алувијалне равни као животни простор на територији Војводине (1975). Поред тога има велики број радова о становништву Војводине и њених сеоских и градских насеља. Оригинални су и веома значајни радови (студије) о пореклу становништва Војводине и његових миграционих кретања, као што су: Утицај географске средине на новодосељено становништво Војводине (1961), Колонизација Бачке за време Другог светског рата (1971), Спољашње миграције народа Југославије изеђу два светска рата (1976), Етничка структура радника који су на привременом раду у иностранству (1976) итд.

Научни допринос у регионалној географији огледа се у бројним радовима, као што су: Вршачке планине (1950), Остојићево (1966), Војводина, знаменитости и лепоте (1968), Бачка, Банат и Срем (1978). Ту спадају и монографије војвођанских општина: Општина Бачки Петровац (са Павелом Хрћаном, 1976), Општина Ада (1979), Општина Беочин – географска монографија (са Ж. Богдановићем, 1981), Општина Жабаљ (1983), Суботица и њена околина (1983), Географска монографија општине Тител (1986), и Општина Рума – географска монографија (са С. Ћурчићем, 1990), која је објављена посмртно. Објавио је 371 научни и стручни рад, а од тога 21 у последњих 10 година свог живота.

За овакав изузетни научни и наставни рад добио је више друштвених признања од којих се истичу: Орден рада 3. степена, 1955. године; Медаља Јован Цвијић, 1966 године; Седмојулска награда 1972. и Награда АВНОЈ-а, 1976. године.

Најважнији радови:

– Вршачке планине, 1950.

– Одабрани радови, 1975.

– Синтетичка разматрања геоморфолошких проблема на територији Војводине, 1982.