ВОЈИСЛАВ С. РАДОВАНОВИЋ, дописни члан, један од првих чланова Географског института „Јован Цвијић“ САНУ, при његовом оснивању 31.5.1947. године. Рођен је 15/27. јануара 1894. године у селу Павлици у Рашкој, а умро 26. априла 1957. године у Београду. Основну школу је завршио у селу Врбовцу 1904. године а гимназију у Шапцу и Нишу. Матуру је положио јуна 1912. године и уписао се на Филозофски факултет Универзитета у Београду. Као ђак (наредник) учествовао је у Првом светском рату, где се разболео од пегавог тифуса и по прележаној болести отишао на фронт, а 1915. године, код Смедерева био рањен и заробљен. Студије је наставио 1919. а дипломирао 1921. године на географској групи наука. У то време, ради сопственог издржавања, радио је као новинар репортер (1919) у ондашњем дневном листу „Правда“ и као певач опере Српског народног позоришта у Београду. По дипломирању, био је суплент гимназије у Скопљу (1922), а затим је постао указни асистент у Географском институту Универзитета у Београду (1923–1924), да би 1924. године одбранио докторску дисертацију и био промовисан за доктора филозофије Београдског универзитета.

У наставном и научном раду обављао је разне дужности: универзитетски доцент за географију на Географском факултету у Скопљу (1924–1925); ванредни професор географије на универзитету у Загребу (1925–1926); кустос музеја у Скопљу (1926–1928); истовремено хонорарни професор Етнологије са Етнографијом на Филозофском факултету у Скопљу (1927–1928); ванредни професор географије на Филозофском факултету у Скопљу (1928–1938); истовремено шеф катедре Етнологије са Етнографијом (1928–1930) а такође хонорарни управник Етнографског одељења Музеја у Скопљу (1928–1941); редовни професор географије на Филозофском факултету у Скопљу (1938–7 априла 1941) а истовремено уз вршење дужности управника Етнографског одељења  био је и хонорарни директор самог Музеја у Скопљу (1939–7 априла 1941). После Другог светског рата (од 1945) до краја живота био је редовни професор географије на Универзитету у Београду. Паралелно, био је и хонорарни наставник Филозофског факултета, један од првих чланова Географског института и управник Етнографског института САН.

Војислав С. Радовановић био је редовни члан и потпредседник Српског географског друштва, оснивач и први секретар његовог бившег Одсека у Скопљу (од 1922), дописни члан Бугарског географског друштва у Софији, редовни члан и први секретар реорганизованог бившег Научног друштва у Скопљу. Осим тога активно је сарађивао у разним културним и просветним друштвима и установама. Био је учесник више међународних научних скупова и  конгреса: на Другом конгресу словенских географа и етнографа у Пољској (1927), на Другом међународном конгресу слависта у Варшави (1934), као председник  привредно-гографске секције на Четвртом конгресу словенских географа и етнографа у Бугарској (1936).  За дописног члана Српске академије наука изабран је 1940. године.

У току 35 година рада објавио је преко 40 научних радова, прилога, студија и расправа. Две књиге му је наградила Српска академија наука, а то су: „Народна ношња у Маријову“ (Скопље 1936) и „Географске основе Јужне Србије“ (Скопље 1937). Међутим, остао је и знатан број радова које није успео да објави, као што је први део обимног универзитетског уџбеника. Најзначајнији радови Војислава С. Радовановића су из области: геологије, физичке географије и геоморфологије, регионалне географије, економске и политичке географије, антопогеографије, историјске географије и културне историје, етнологије и фолклора, школских и општенаучних питања. Он је пре свега био физички географ, и с успехом је проучавао лакустријски и флувијални рељеф, микроденудационе облике у терену различите геолошке грађе, карстне појаве и облике и вулканске појаве и творевине. Друга група његових радова из антропогеографије, етнологије и њима блиских наука увелико је издигла Цвијићеву антропогеографску школу на виши степен, а нарочито радови посвећени географији становништва: распоред, густина, пораст становништва, посебно горња граница насеобина, како појединих делова света тако и целе Земље. У својим етнографским радовима, Радовановић је обухватио материјалну и духовну културу и етнопсихичке одлике македонског народа. Као теоретичар, истинску научну мисао изналазио је и тумачио на темељно документованим чињеницама, стављајући у основе антопогеографских појава одлучујуће дејство човека као геофактора. Поред наведеног, В. Радовановић је географску науку посебно задужио и необично свестраним организационим радом.

Најважнији радови:

– Тиквеш и Рајец – антропогеографска испитивања, Београд 1924.

– Вулкански пепео у нашој земљи и на Балканском Полуострву од ерупције Везува 1631. године, Скопље 1925.

– Терасе изнад ушћа Тополке у Вардар, Београд 1926.

– Народна ношња у Маријову, Скопље 1936.

– Географске основе Јужне Србије, Скопље 1937.