БОРИВОЈЕ Ж. МИЛОЈЕВИЋ, академик, рођен је 10/22. децембра 1885. године у селу Пецка, у западној Србији, у учитељској породици која се са службом оца премештала из места у место. Умро је 22. октобра 1967. године у Београду. Основну школу завршио је у Крупњу (1892–1896) са одличним успехом, нижу гимназију у Шапцу (1896–1900) да би школовање наставио у Другој београдској гимназији где је положио виши течајни испит. Као одличан ученик, на захтев родитеља, био се пријавио на конкурс за стипендију ради студирања медицине у Бечу, али је без знања родитеља повукао пријаву и уписао се 1904. године на Географску групу Велике школе код већ тада чувеног научника Јована Цвијића. Упркос материјалној оскудици, добро је учио и на универзитету, па га је Цвијић убрзо запазио и предложио на крају четвртог семестра, да као студент буде изабран за асистента у Географском заводу универзитета. У току 1906. и 1907. године учествовао је на екскурзијама које је Цвијић водио по долинама југоисточне Србије и дуж Ђердапа, а 1908. године по јадранском приморју од Ријеке до Бара.

Положивши дипломски испит са одличним успехом (1908) оставља асистентско место и постаје суплент гимназије у Ваљеву, где постаје запажен предавач, а већ следеће школске 1909/10. године бива премештен у Чачанску гимназију. Не прекидајући везе са Цвијићем, он му је омогућио препоруку за једногодишње усавршавање у Хале на Сали и у Берлину, што је Милојевић искористио за продубљивање својих знања из геоморфологије и антропологије. По повратку у отаџбину постављен је за професора географије у Лозничкој гимназији, а на његов готово ултимативни захтев добио је премештај у Другу мушку гимназију у Београду почетком школске 1913/1914. године, а поред тога примио је и дужност кустоса Географског завода универзитета.

У лето 1914. године предузео је путовања по Пештеру и Сјеничкој котлини јер су га ти крајеви, Косово, Метохија, Стара Рашка и Повардарје који су у то време непосредно били ослобођени од Турака, јако привлачили. Тамо до тада није било никаквих географских и етнографских истраживања. У том послу затекао га је и Први светски рат, и он се као војни обавезник јавио војним властима у Скопљу, које су му после годину дана (1915) дале краће осуство да доврши своја започета истраживања. Током повлачења Српске војске, као добровољни службеник у резервној војној болници нашао се на Крфу 1916. године, а касније је пребачен у Солун у позадину фронта.

Почетком лета 1918. године, Јован Цвијић шаље из Париза писмо Милојевићу којим га упозорава да мора одбранити докторску дисертацију и препоручује му Швајцарску. Одлазак са фронта на усавршавање одобриле су му војне власти, тако да он 1918/1919. године слуша предавања у Лозани, Берну и Фрибуру, са чијим је професорима одлазио на стручне екскурзије у Алпе. У Београд се вратио у лето 1919, а докторирао је у пролеће 1920. године, и одмах је био изабран за доцента. Следеће, 1921. изабран је за ванредног професора, а 1925. године, Цвијић га је предложио за редовног професора, али је  у то звање био изабран непосредно после Цвијићеве смрти, 1927. године. Од повратка на универзитет 1920, па до пензионисања 1956. године Боривоје Ж. Милојевић је био кључна личност у српској и југословенској географији. Око њега су се и после пензионисања окупљали научни радници и наставници све до 1962. године. Ако се рачуна његов претходни асистентски рад као и настава у гимназији он је наставу изводио 48 година, а теренска истраживања 56. година. Посебну пажњу обраћао је студентским екскурзијама, које су биле традиционалне и масовне.

Боривоје Ж. Милојевић је суделовао у оснивању Српског географског друштва 1910. године, а од 1920. до 1960. године био је стожер Друштва. Пуних 40 година био је уредник његовог Гласника, и то првих 13 свезака заједно са Јованом Цвијићем и Павлом Вујевићем а следећих 28 уредио је сам. Покренуо је и уредио низ нових публикација: Посебна издања (38 свезака), Mémories (11 свезака), Упутства за географска проучавања (1 свеску), Атлас (13 свезака), збирку карата (5 свезака) и Малу библиотеку (8 свезака). Дао је име и новом зборнику „Земља и људи“. Поред Српског географског друштва изабран је за дописног члана Пољског географског друштва 1924, Чехословачког географског друштва 1926, Бугарског географског друштва 1935. године. Постао је почасни члан Чехословачког географског друштва 1931, Географског друштва у Берлину 1955, Аустријског географског друштва 1956, Белгијског географског друштва за географске студије 1956, Пољског географског друштва 1957, Географског друштва у Паризу 1958. и Географског друштва СССР 1964. године. Добио је четири почасна доктората на иностраним универзитетима: у Монпељеу 1946, Греноблу 1947, Рену 1947. и Прагу 1948. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1947. а за редовног 1961. године.

Објавио је 211 значајних радова на српском, француском и немачком језику и то највише из антропогеографије, геоморфологије (посебно о распрострањености глацијалних феномена на балканским планинама) и регионалне географије (Динарско приморје, високе планине, долинске области, лесне заравни и пешчаре).

Најважнији радови:

– Рађевина и Јадар, Београд 1913.

– Јужна Македонија, антропогеографска испитивања, Београд, 1920.

– Белешке о глечерским траговима на Радуши, Цинцеру, Шатору, Троглаву и Велебиту, Београд 1922.

– Динарско приморје и острва у нашој Краљевини, географска испитивања, Београд 1933.

– Општа регионална географија, Београд 1956.