ПАВЛЕ ВУЈЕВИЋ, академик, рођен је 10/22. августа 1881. године у Руми, а умро 17. новембра 1966. године у Београду. Основну школу завршио је у Новом Саду, као и Српску православну гимназију у којој је 1899. године матурирао. По завршетку гимназије одлази у Беч где студира физичку географију, геологију и метеорологију.  Године 1904. године одбранио је свој рад »Die Theiss, eine potamologische Studie« и добио титулу доктора географских наука. Одмах затим одлази на Пруски метеоролошки институт у Берлину и Метеоролошку опсерваторију у Потсдаму, где је остао до краја 1905. године. Следеће године у Потсдаму објављена је Вујевићева докторска дисертација, која постаје узор у потамологији, која се управо тада почела развијати као посебна физичко-географска дисциплина.

По позиву Јована Цвијића долази у Београд 1907. године, где је изабран за доцента климатологије и метеорологије на групи за физичку географију на Филозофском факултету, а поред тога до 1914. године држи курсеве из опште климатологије, динамичке метеорологије, времена и прогнозе времена, климе Балканског полуострва, основа математичке географије и сл. Користећи податке мерења и осматрања Београдске опсерваторије, П. Вујевић објављује неколико запажених радова из области микроклиматологије, која се тада налазила на почетку свог развоја. Из тих разлога он се сматра једним од оснивача ове сада значајне дисциплине. Kao војник без чина учествовао је у Балканским (1912–1913) као и Првом светском рату (1914–1917). Повлачио се преко Албаније до Крфа, где је демобилисан, а одатле је отишао у Енглеску где је извесно време држао предавања из географије на Кембриџу и Абердану, упознајући у то време савезнике са најважнијим питањима и стремљењима своје земље. Са прележаном упалом плућа прелази у Париз и наставља рад у Црвеном крсту.

По повратку у Београд, Вујевић је изабран за ванредног (1919) а убрзо и за редовног професора (1921) Београдског универзитета. Тада почиње други период његовог плодног педагошког и научног рада. Он предаје на физичко-географској групи, физичку и математичку географију, метеорологију и климатологију. Објављује нове запажене научне радове, као и велики универзитетски уџбеник „Основи математичке и физичке  географије – I. Математичка географија – Геофизика“ (1923) и „Основи математичке и физичке  географије – II. Атмосфера – Океани“ (1926) на укупно 815 страница. Уз Цвијићеву двотомну „Геоморфологију“, овај Вујевићев уџбеник, све до Другог светског рата и првих година после рата, био је најважнији извор стицања географских знања многих генерација. Поред овог уџбеника, имао је спремљене рукописе својих ширих предавања, као што су „Реке“, који нажалост није објављен, и „Језера“, који је изгубљен.

Павле Вујевић је један је од оснивача Српског географског друштва (1910), и његов први секретар. Објављени научни радови као и универзитетски уџбеник доносе му шира научна признања. Тако је 1926. постао дописни члан Чехословачког географског друштва, а 1928. године Географског друштва у Берлину. После Цвијићеве смрти (1927) П. Вујевић и Б. Ж. Милојевић остају главни носиоци  рада на Географским групама Филозофског факултета у Београду. Поред извођења наставе Вујевић објављује више значајних  научних радова југословенског и међународног значаја. Он постаје дописни члан Бугарског географског друштва (1935), члан Комисије за проучавање климатских варијација међународне географске уније (1938) и дописни члан Мађарског метеоролошког друштва  (1940). Своју научну афирмацију потврђује  на међународним географским и словенским конгресима држећи запажене научне реферате.

Од 1924. године обављао је дужност управника метеоролошке опсерваторије Универзитета у Београду. На тој дужности био је и за време немачке окупације, током Другог светског рата, где је морао да доставља седмичне извештаје немачкој војној метеоролошкој станици у Земуну. Његов родољубиви став био је познат многим колегама са Универзитета те после рата није узет на одговорност већ је на истој дужности остао све до 1947. године. После ослобођења почиње његов трећи период научне и педагошке делатности када постаје шеф метеоролошко-климатолошке групе наука на новооснованом  Природно-математичком факултету у Београду (1947) која се убрзо претвара у Катедру за метеорологију (1949). Тада је објавио још два универзитетска  уџбеника: „Метеорологија“ (476. с) (1948) и „Климатска статистика“ (300 с.) (1956). За дописног члана САН изабран је 30. марта 1950. а за њеног редовног члана 1958. године. Као један од оснивача географског института САН, после смрти П. С. Јовановића он је преузео дужност управника и на том месту остао до краја 1961. године када 21. новембра био изабран за члана Председништва Српске академије наука и уметности.

Најважнији радови:

– Температуре тла у Београду, Београд 1909.

– Клима Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, Београд 1924.

– О поднебљу Хвара (у 6 делова), Београд 1927–1932.

– Хидролошке особине река у НР Србији, Београд 1951.

– Продирање морских утицаја у унутрашњост Југославије, Београд 1954.