JОВАН ЦВИЈИЋ, један од највећих српских научника, водећи географ крајем 19. и почетком 20. века, утицајан интелектуалац и велики национални радник, чије име од 1961. године носи Географски институт САНУ.

Рођен је 30 септембра/12. октобра 1865. године у Лозници, а умро 16. јануара 1927. године у Београду. Према аутобиографским наводима, његов прадеда Цвијо Спасојевић, звани Врело, хајдучки харамбаша и устаник у Првом српском устанку, доселио су се у Лозницу из Дробњака из Херцеговине и ту се после 1815. године смирио, отворио трговину и стекао имање. Његов деда Живко и отац Тодор такође су били трговци.

Цвијић је своје детињство провео је у Лозници где је завршио основну школу и два разреда гимназије, а онда је прешао у Шабац где је наставио да учи гимназију. Тамо му је географију предавао касније познати географ Владимир Карић, који је на њега обратио посебну пажњу и утицао да 1881. године упише 5. разред гимназије у Београду. По успешно завршеној гимназији, а по наговору професора Карића, Цвијић се уписује на Природно-математички одсек Велике школе (1884). Са завршеним студијама (1888) кратко је био наставник у Другој београдској гимназији. У јесен 1889. отпутовао је у Беч на усавршавање, које се окончало 22. јануара 1893. године одбраном докторске дисертације (Das Karstphänomen). Одмах затим вратио се у Београд да би 21. марта исте године био наименован за редовног професора Велике школе, и све је то било када је имао 27,5 година. У читавој својој каријери био је само у том једном звању (пуних 34 године), а чак није доживео ни пензионисање, јер је умро у 62. години живота.

С невероватном упорношћу преузимао је истраживачка путовања која су трајала готово четири деценије. Приликом претварања Велике школе у Универзитет (1905) био је два пута ректор Универзитета (1907/8 и 1919/20). За дописног члана Српске академије наука Цвијић је изабран 1895, а за редовног члана 1899. године. Биран је и за преседник академије наука, и то од 1921. године па до своје смрти. За време Балканских и Првог светског рата био је саветник у Влади и у Врховној команди за географска и етнографска питања, затим учесник у више мисија у иностранству, у Лондону 1906. и 1915, Паризу 1915. и 1917–1918, где је држао предавања на Сорбони, а суделовао на Мировној конференцији, као експерт, у Паризу 1919/20. године. Као човек од високог угледа у друштву више пута је био предлаган за председника владе, што он никада није прихватио, као ни учешће у било којој партији. Задржао је право да као велики познавалац домаћих прилика јавно износи своје погледе и предлоге, кроз разне чланке, брошуре и говоре.

После првог светског рата, Цвијић је као ректор Универзитета организовао брзу и потпуну обнову опустелог и делимично порушеног Универзитета. Живо је учествовао у оснивању пет нових факултета: Медицинског, Пољопривредног и Теолошког у Београду; филозофског у Скопљу и Правног у Суботици, а залагао се за оснивање Фармацеутског и Ветеринарско-медицинског. Као професор на Великој школи Цвијић је био утемељивач првих географских установа и покретач првих географских часописа. Основао је Географски завод (1893) – прву географску установу у јужнословенским земљама; Српско географско друштво (1910) – прво географско друштво на Балканском полуострву; покренуо је часопис „Преглед географске, геолошке и метеоролошке литературе о Балканском Полуострву“ (1892–1895). У издању Академије покренуо је „Српски етнографски зборник“ (1902) са посебно значајним одељењем „Насеља и порекло становништва“ где је за његовог живота изашло 24 књиге. Као председник Српског географског друштва покренуо је „Гласник Географског друштва“ (1912), који и данас излази.

Научни рад Јована Цвијића био је  свестран и комплексан. Првенствено је био географ али га у своје редове убрајају и геолози, етнолози, етнопсихолози, социолози и историчари. Имао је задивљујућу продуктивност, а у први план, по мерилима његових оцењивача, првенствено се истичу радови везани за  геоморфологију, посебно за карст, откриће глацијалних трагова на Балканском полуострву, постанак великих балканских језера, постанак и класификацију планинских система на Балканском полуострву; а затим за  регионалну географију, антропогеографију и етнологију Балканског полуострва, посебно за становништво, миграције, класификацију и типологију насеља, оцртавање најважнијих културних појасева и зона цивилизација, реконструкције типова балканских кућа, важнију привредну делатност балканских народа са издвајањем психичких типова и варијетета народа, итд.

У историји Јужних Словена једино је Јован Цвијић успео да истовремено тумачи природне, историјске, социолошке, етнографске и етнопсихолошке процесе и појаве. У узајамном односу географске средине према људским заједницама, њиховим цивилизацијама и историјским збивањима, давао је предност географским факторима пред историјским и друштвеним чиниоцима, непрестано испитујући њихову међусобну условљеност и мењање односа од праисторије до данас. Његов научни рад сабран је у 14 томова Сабраних дела.

Јован Цвијић је био покретач бројних светских научних скупова, као на пример, у Берлину (1902), Женеви (1908), био је делегат Академије наука у асоцијацији савезничких академија у Бриселу (1919) и почасни председник Конгреса географа и етнолога у Прагу (1922). Био је почасни доктор Карловог универзитета у Прагу и париске Сорбоне. Изабран је за члана Чешке академије наука, дописног члана Академије наука СССР-а, италијанске Академије наука, Ученог друштва у Атини, руског географског друштва у Петрограду, географског друштва у Нешателу, Берлину, Минхену, Женеви, Будимпешти, Букурешту, Варшави и Бечу. Географско друштво у Њујорку доделило је Цвијићу златну медаљу (1924) за највише заслуге у научном раду на географији балканских земаља, а на улазу у Краљевско географско друштво у Лондону у бронзи је уклесано његово име. На студентском тргу у Београду подигнут му је споменик.

Најважнији радови:

– Глацијалне и морфолошке студије о планинама Босне, Херцеговине и црне Горе, Београд 1899.

– Језера Македоније, Старе Србије и Епира, Београд 1902.

– Балканско полуострво (фр) Париз 1918; Балканско полуострво и јужнословенске земље, књ. 1. Београд 1922.  и књ. 2. Загреб 1922.

– Геоморфологија, књ. 1. Београд 1924.  и књ. 2. Београд 1926.

– Неколико проматрања о етнологији Македонских Словена, Београд 1926.